Саопштење поводом Студије нове мреже приградских и локалних линија у Београду
Студија нове мреже приградских и локалних линија у Београду не доноси никакве системске промене, него тек смањивање броја полазака аутобуса тамо где их иначе има мало ради „мера штедње“, и даље диктирање услова превоза од једног превозника на штету житеља предграђа.
У Београду се одавно са сажаљењем гледа на некога ко у школу или на посао у Београду путује Ластом. Ласта је постала симбол неког трећег света при Београду, далеког и тешко доступног, подручја у којем већина Београђана није била осим у на свадбама или другим породично важним догађајима. Одатле се становништво данас исељава и пола њива је у парлогу. До уништења приградских железница током реформи по диктату ММФ крајем 1960-тих тамо се свака њива на продају јако брзо продавала, а становништво повећавало.
Предграђе Београда на 70 километара?
Многим лошије информисаним у Београду је чудно да се превоз до места удаљених скоро као Нови Сад формално води као приградски. Истина је да много људи путује, што возом што аутобусом сваки дан из Старе Пазове, Инђије, Ковачице, Смедерева, Панчева, Алибунара, Пећинаца, Ковина, али се тај превоз не води званично као приградски, и не подлеже ни техничкој, ни економској, ни правној регулативи која важи за приградски превоз унутар неког административног подручја. Сва та места су ближе од Младеновца и Лазаревца. Ако, примера ради, неко дете из Младеновца жели да упише средњу медицинску, два пута ближе му је Смедеревска Паланка, а Лазаревцу Ваљево.
Административно подручје Београда има два пута већу површину од административног подручја Лондона, а чак четири пута веће од Берлина. Шта је томе разлог? Неко је некада давно желео да Београд има што већи прилив новца, повлалећи велике привредне системе. Тако су Београду припале општине Обреновац и Лазаревац у којима се налази половина електроенергетског система Србије, са рудном рентом за површинске копове и највећим платама, и некада важан индустријски град Младеновац. Гроцка, исто као и северни делови Палилуле су припали због снабдевања хране са што мањом потрошњом у другим окрузима, док су сиромашне општине Сопот и Барајево ушле, јер се не могу заобићи.
Удаљеније београдске општине нису добиле готово никакве погодности од тога што су припале јадном од највећих и економски најјачих градова у Југоисточној Европи. Да би добили струју сељаци су секли своје багрењаре за бандере, довлачили их воловима и постављали, и на послетку непосредно плаћали електропривреди трошкове трафостаница, далековода и бројила. За воду су сами сакупљали паре, сами копали и правили шахте, плаћали цеви и прикључке, и то под условом да је село сложно. Многа насеља у Шумадијском делу Београда ни данас на почетку 21.века немају водовод. Вртиће, амбуланте, осмогодишње средње школе имају само највећа насеља. Једино је мрежа поштанских станица добро развијена, али је велико питање да ли ће и оне бити масовно укидане као „нерентабилне“ по захтевима ММФ-а. Постојање вртића је посебно важно ако се жели демографски опстанак тих насеља, јер у српској култури непостојање вртића значи да жена мора остати у кући све док и најмлађе дете не крене у школу. То не погоршава положај само жене, јер не доноси у кућу своју плату и зависи од мушкарца, него и мушкарца који бива присиљен да ради двоструко више сати него што пише у утопистичком Закону о раду.
 |
| Нови изглед информативних табли за јавни превоз. Први пут после низа година да се у Ластином царству макар стандардизују ознаке на стајалиштима. |
Посебан облик дискриминације је додела превоза Ласти, као плена и додатног средства за дискриминацију. Јединствен случај у свету да у административном подручју једног града постоје два система превоза са потпуно различитим правилима, до скора и са раздвојеним тарифним системом.
|
Правила
која важе у Београду и околини
|
Правила Трећег света
|
|
Сем пар изузетаја,аутобуске линије на сваких сат
времена у најгорем случају.
|
И до пет
сати између два поласка радним даном у неким од насеља
|
|
Свако стајалиште има макар стуб ознаке стајалишта
|
Често се морају питати
мештани поред које бандере или баре поред пута стаје аутобус
|
|
Постоји обавеза заустављања на регистрованим
стајалиштима
|
Возач сам
одлучује да ли ће се зауставити на стајалишту регистраваном за линију на
којој ради
|
|
Сви аутобуси су конструисани
према стандардима за градски и приградски превоз
|
На истој линији истом
поласку час зглобни градски аутобус прикладног капацитета, час туристички
аутобуси у које путници не могу ући
|
|
Возила обележена прегледно и на три стране
|
Возила
обележена често само са предње стране
|
|
Ред вожње одређује Дирекција за јавни превоз
|
Ред вожње одређује Ласта,
а другим превозницима је забрањен превоз
|
|
Возачи врло ретко прекораче прописану безбедну
брзину
|
Прекорачење
брзине, која буде и ди 30км/х изнад прописне се не кажњава, захваљујући
везама у полицији
|
|
Иницијативе грађана за продужење линија и нове линије успевају макар
пред изборе
|
Иницијативе за продужење
линија и нове линије врло ретко кад успевају
|
|
Број становника се повећава или стагнира
|
Број
становника се смањује, само у највећим насељима стагнира.
|
|
Ноћни превоз
постоји
|
Ноћни превоз не постоји ни
на дању најоптерећенијим линијама
|
|
Тежи се ка новим нормама при избору возила,
везаних за приступ особама са инвалидитетом, климатизацији, систему
информисања корисника
|
Потпуно
нова возила за приградски саобраћај, су туристички аутобуси, набављена након
победе на конкурсу са кога је елиминисана конкуренција непоштеним условима.
|
Положај младих у Ластином царству
Због лошег превоза, деци су теже доступне све предности великог града везане за спорт, образовање, културу, забаву. Тако се дешава да већина деце из Општине Барајево упише средњу школу у Барајеву са тек неколико образовних профила. Непостојање ноћног превоза значи искљученост младих из многих од активности њихових пријатеља у граду. Додатно преко тога долази стигматизација сељака, која је социолошки феномен, тешко је видљива, и њом се не бави ни једна невладина организација. Сељаци се не сматрају угроженим јер „имају средства за рад и могу да раде“, а у суштини, у последњих преко 70 година држава, под утицајем разних лобија и уских интересних група ради на штету пољопривредника, тако да већини радни сат у пракси вреди далеко мање од званичне минималне цене сата у Србији. У не тако далеком Београду, много људи живи у изнајмљеним становима као „кутија шибица“ за повелику кирију. Са друге стране у местима у којима могу живети комфорно, здраво, са квалитетном храном без вишка буке и стреса, са изузетним условима за развој здраве деце имају безброј празних кућа које се не могу продати.
Већ тамо где постоји ГСП разлика је огромна. Тамо је непрекидно велика потражња за кућама, а многи и даље граде нове и нове, тежећи да дођу до јефтинијег и комфорнијег простора од станова, свесно жртвујући одређени део времена и трошкова за превоз на нешто већој удаљености. Када је линија Ласте 863 за Велику Моштаницу 30.децембра 2004. Замењена линијом ГСП 551, у кратком временском року цене некретнина су скочиле двоструко, иако превоз није постао ни минут бржи, а број полазака био тек нешто већи. Шта су добили купци некретнина у односу на пређашње стање, па су се помамили? Ништа осим превоза који је икако стандардизован.
Потребно је узети у обзир већу зависност од транспортног средства особа које требају да путују 30 километара. За 6 радних дана у недељи са платом 25.000 - 35.000 динара, што је уобичајено за радна места за младе у Београду, пун трошак од просечно 30.000 динара месечно за штедљивији ауто је превелики издатак.
Контраверзна „студија“
Највећа контраверза студије, из које произилазе све остале мане, је лош однос са самим становницима предграђа. Када се постави лош темељ, све остало што се преко изгради губи на квалитету. Сам почетак студије је морао бити период јавног сакупљања примедби и предлога свих становника шест општина са подручја студије.
Поставља се питање, како то да се при изради студије, извођачи студије строго држе основне мреже линија и полазака постављене од неког превозника, монополисте.
Иако су највећа насеља свој урбани развој оријентисали у односу на железнице, железница уопште није разматрана у студији. То се дешава у тренутку када је најлошији део пруге за Младеновац већ ремонтован, управо се реконструише пруга ка Барајеву и Лазаревцу из Руског кредита, а средњи ремонт се предвиђа ускоро и за пругу за Врчин и Умчаре. Развој насеља у односу на постојање стандардизованог превоза железницом у неком периоду историје је логичан, са обзиром на разноврсност привредних и осталих активности, које произилазе из једноставног и економичног транспорта са јаким идентитетом.
Како је незванични циљ студије било смањење трошкова, искључивање железнице из студије је још већи парадокс.
Избор аутобуских превозника, и приградске железнице за бољи живот у предграђима
Није на свим аутобуским линијама које држи Ласта сасвим незадовољавајућ превоз, али док не постоји могућност да Ласта потпуно изгуби неку линију због незадовољавајућег превоза, неће ни покушати да нешто унапреди. Пре самог конкурса за доделу линија, требало би „ресетовати“ мрежу линија, и цео систем поставити на потпуно другачије основе.
Принцип развоја мреже линија је застарео. Многа мања места имају само неколико полазака усмерених на општинске центре. Систем линија са по једним или два поласка, који свраћају у одређена села ван основне путање је таква да се само највештији сналазе. Многа насеља имају директну линију за Београд са само 1-4 поласка дневно. У тим околностима, много људи или пешачи, или неколико километара вози кола до места где постоји често директан превоз до Београда. Како је немогуће организовати економичну мрежу линија са директним вожњама разгранатом мрежом и великим избором полазака, највећа рационализација је могућа са нешто мање директних вожњи, али са врло добро организованим центрима за преседања. У Лазаревцу би главна аутобуска станица морала бити померена до железничке станице, а у Сопоту у Ђуринце ако је циљ стварно ефикасан и економичан систем јавног превоза. На свим железничким станицама, и на неким од стајалишта и терминуса аутобуса би морала постојати паркиралишта за бицикле и аутомобиле. Сама подручја железничких станица би морала бити урбанистички уређена као највредније зоне за развој комерцијалних садржаја, локална радна места и опстанак људи у мањим насељима.
За мања насеља би најповољнија била организација кружних минибус линија са интервалима 30 или 60 минута, везаних за аутобуска чворишта или железничке станице. Код формирања таквих линија је важно узети у обзир непосредну везу са општинским центром, и то да се не прави збрка од пуно линија са по мало полазака као сада. У горем случају, ако се не може обезбедити толико полазака, онда поласке аутобуса или минибуса за поједина мања насеља организовати тако да се вежу са поласцима возова. То би значило да, на пример, ако воз закасни 15 минута, аутобус чека путнике који преседају.
На подручју израде студије, постоје 3 једноколосечне пруге, са доста брзих и теретних возова. Стога је немогуће на тим пругама организовати саобраћај возова често попут аутобуса, али је могуће организовати приградске возове на сваких 1,5 до 2,5 сата, тако да поласци покривају најважније смене у Београду, Лазаревцу и Младеновцу. Попуњени возови имају два пута мање трошкове од попуњених аутобуса. Поред тога, могу јако брзо и директно довести путнике до супротних крајева града. На пример, од Барајева и Лазаревца до Панчевачког моста, из Врчина и Младеновца до Земуна и слично, кретања на којима би радним даном воз био бржи не само од аутобуса, него и аутомобила. Од 6 приградских општина обухваћених студијом, једино Обреновац уопште нема пругу за Београд. Конкретно, имао је до 1968. Међутим, чак и са садашњом мрежом пруга је могуће смањити трошкове и побољшати превоза ка Обреновцу. Могуће је организовати БГ:ВОЗ до Остружнице из Панчева и Вуковог споменика на сваких пола сата, са усклађеним редом вожње ради брзих и лаких преседања у Остружници, при чему би остала и аутобуска линија Београд – Обреновац све док се једног дана поново не обнови пруга до Обреновца.
Код доделе аутобуских линија, потпуни одлазак Ласте би био краткорочно штетан, јер просто не постоји толики фонд аутобуса са којим би се могло покрити толико линија. Неким новим поштенијим конкурсом би требало понудити око трећину превоза који сада има Ласта, где је превоз оцењен као најгори, и оставити могућност превозницима на конкурсу да се за сваку линију конкурише посебно, а не у пакету.
Четници и Партизани у 21.веку?
Својевремено, да ли ће и какав приградски превоз имати неко насеље зависило је од тога да ли су житељи насеља у Другом светском рату били више наклоњени краљевини или социјалистичкој републици. Међутим, данас када су пређашњи политички системи нестали сваки са својом Југославијом, када се рађа већ четврта генерација потомака Четника и Партизана, остаје иста мрежа приградских линија. Тако, на пример, већина житеља Баћевца, који раде или студирају у Београду, и даље пешаче по 3-4 километра за везу са линијама Београд-Лазаревац и Баново брдо-Барајево. Постоје само два директна поласка за Баново брдо, само радним даном, и само у правцу Бановог брда. Постоји и одређени број полазака низа кружних линија везаних за Барајево, усмерених највише на смене ђака, и од којих ни једна нема више од два поласка дневно. Ситуација је далеко гора викендом, када већине ових полазака нема. Сами некад четнички Баћевац и Гунцати су ближе Београду од Барајева, само мало скрајнути са регионалног пута усмереног директно на Барајево, некада партизанско.
Ако бисмо тежили ка оптималној линији за Баћевац и Гунцате, у техничком, економском и функционалном смислу, то би било Баново брдо-Гунцати-Баћевац-Барајево, са поласцима на сваких од 40 минута до 2 сата, у зависности од доба дана и дана у недељи, са подешавањем времена одређених полазака у односу на важне смене. Важност завршавања у Барајеву је због Општине, пијаце, великог избора трговинских и услужних радњи, Дома здравља, старијих разреда основне школе, и једине средње школе у општини. Међутим, овакве иницијативе не могу проћи већ деценијама, па ни у Студије нове мреже приградских и локалних линија у Београду.
