недеља, 29. март 2020.

Тренутне мере полицијског часа, омасовљења незапослености, потпуног укидања јавног превоза, скраћења времена рада трговинских радњи су пуцање на врапце из топова са којим ће се истрошити сва муниција у рату са вирусом КОВИД 19.

Поред тога, врло су штетне дезинформације како "Немци, Швеђани, Корејанци и Холанђани могу без полицијског часа јер су дисциплиновани, а код Срба то мора, зато што су, цитирам, стока". То да се "северњаци" понашају врло строго и дисциплиновано у овим временима апсолутно није тачно, а чега сам у Холандији сведок малтене на сваком кораку. Рецимо, у суботу 28. марта 2020. у тренутку када је већ преко 500 лица старијих од 65 година у Холандији већ умрло од вируса КОВИД 19, у радњи-магацину за продају половне робе половина муштерија које сам затекао је била старија од 65 година. Стари људи се виђају и у супермаркетима, како се шетају и возе бицикл. Тако се понашају на своју одговорност свесни веће опасности управо по њих, већином без маски, а нико им не прети ни преко медија, ни полицајци на терену.

Циљ разумних држава, Израела, Холандије, Белгије, Немачке, Шведске, Швајцарске, Јапана, Израела, Јужне Кореје и Јапана је да заштите најстарије и неке категорије хроничних болесника правећи минималну штету свима осталима, и спрече преоптерећење здравственог система!

Не могу се све мере из тих земаља директно применити, и свакако се требају прилагодити ресурсима и могућностима Србије другачијим у односу на те земље. Рецимо, у недостатку јаког социјалног система за незапослене, финансијску недоступност честе вожње колима за већину, и већи релативни удео запослених на основним делатностима које обезбеђују пуко преживљавање, тренутне мере Владе Србије праве већу штету од штете коју би такве мере изазвале у, на пример, Немачкој.

1. Повратак јавног превоза уз ограничење права на коришћење и хигијенске мере

Потпуно је погрешна претпоставка да је "минимални јавни превоз" довоз здравствених радника до болница Београда и назад. Већ у самом здравству, а шта је са оболелима од хроничних болести, који зависе од медицинског третмана у Дому здравља, специјализованој или окружној болници? Шта са онима са преломом руке или повредом ока који не могу да обезбеде превоз колима, а могу да уђу у јавни превоз? Да ли ће само због свих њих бити десетоструко повећана активност патронажног рада?

Даље, комунални сектор, сектор транспорта, складштења, производња хране и средстава за хигијену ради у две или три смене. Када је постојала много већа општа опасност за време бомбардовања 1999. са оскудним средствима се све радило да се обезбеди јавни превоз преко целог дана управо због тих људи. Сада су препуштени сами себи, или прескупом превозу колима, или чак губитку посла у тим секторима. Важно је напоменути да су код рада у три смене, смене најчешће у 6, 14 и 22 часа, а неким запосленима јавним превозом треба и до два сата у једном смеру. Односно, јавни превоз би морао постојати од 4 ујутру све до поноћи.

Много људи зависи од јавног превоза како би помогло члану породице који не живи близу, а спада у угрожену групу.

Чак и када говоримо о неесенцијалним производним секторима, већина послова не представља повећану опасност за ширење заразе, а не прекидати рад је важно због ионако слабе економије, скромних буџетских могућности државе да масовно социјално издржава много становника, као и ограничених средстава за критично оптерећено здравство.

Када су у питању дозволе за коришћење превоза, неопходан је једноставан и брз сервис за добијање путних налога који се везују за број личне карте. Одобрење за коришћење јавног превоза се у том случају добија простим попуњавањем пријаве неопходног путовања преко интернета или телефонским позивом. Путовање се може пријавити истог дана, а лица која контролишу да ли је путовање пријављено то могу контролисати са обичним мобилним телефоном прикаченим на интернет. За пријаву путовања из здравствених разлога уз пријаву се мора приложити квалитетно фотографисан (да га је могуће читати) или скениран документ. Највише једно повратно путовање дневно. За путовање до посла и назад само у пријаву уписана смена, насеље где се живи и радно место, без икакве додатне документације. За помоћ члану породице у базу података се предаје читљива фотографија личне карте члана породице, а ако је у питању млађа, али ризична здравствена група уверење лекара. Највише једна вожња дневно. Ако се јавни превоз користи за снабдевање, ограничење највише две вожње недељно. За сваку вожњу се пријављује време одласка и повратка у интервалима по 3 сата.

Та врста података омогућава и планирање редукованог реда вожње у зависности од стварних потреба.

Контрола путника, да ли су предали налог за путовање се може вршити читањем и диктирањем бројева личних карата без додиривања докумената, уколико се у бази нађу захтеви за путовање у то време са том сврхом и на пријављеном правцу кретања. Преглед докумената и евентуално писање казни само уколико се покаже да путовање није пријављено.

Везано за возове, сви возови мора да саобраћају, јер Србија већ има премали број возова у саобраћају, а у возу је лакше обезбедити потребну дистанцу међу путницима него у аутобусу. Уз то,сви возови у Србији саобраћају по основи обавезе јавног превоза, док приватне аутобуске компаније обустављају поласке аутобуса које сматрају нерентабилним.

У градском превозу аутобусима, тролејбусима и трамвајима првих дана је потребно вратити пун ред вожње за радни дан, а број полазака смањити тек када се за неколико дана устали број неопходних путовања по путним налозима. Тада не смањивати период саобраћаја на мање од 4-24, и не ређе од сваких пола сата на главним линијама преко целог дана. Одржавати већи број полазака на линијама у време веће потражње како не би било никада гужве у превозу.  

У јавном превозу обавезно ношење маски, а вишак особља због смањеног обима превоза може бити ангажовано на вандредним теренским дезинфекцијама вознихсредстава. Улаз и излаз на предња врата забрањен, а заштитни простор возача ограђен.

2. Радно време прехрамбених радњи и апотека пуно радно време

Чак почетак рада сат времена раније сваки дан, како би се пнзионери снабдевали између 6 и 7 ујутру. Скраћење радног времена радњи само повећава могућност заразе у редовима, и не оставља време радницима у трговини да допуњавају рафове и врше вандредне хигјенске мере. У трговинским радњама уградити баријере од плексигласа између продавца и купца.

Пијаце би морале бити отворене, али уместо биркања и меркања, продавци треба да са дезинфикованим рукама припреме већ измерене кесе са робом. Један мањи део робе може бити изложен ван кеса, да би купци видели где има које врсте робе. На улазу у пијацу сви који улазе морају дезинфиковати руке на за то предвиђено пункту. Инспекција мора стојати код улаза за случајеве неправилног мерења или уваљивања труле или оштећене робе. Забрањује се пробање сира, трешања и осталог што купци врло често желе да пробају. Помоћ државе регистрованим пољопривредним газдинствима да набаве бежичне уређаје за плаћање картицама на пијаци. Затварање пијаца је смрт за пољопривреду, преоптерећење за прехрамбене радње, са повећањем ризика од глади. Само сточне и бувље пијаце затворити изузев тезги на бувљим пијацама где се продаје тоалет папир и средства за хигијену.

3. Подршка већем коришћењу банкарских картица и интернет плаћања

Велика већина грађана Србије има свој банковни рачун, али нема своју банковну картицу. Држава би морала да помогне људима да науче да користе банковне картице, као и да науче како да рачуне плаћају преко интернета.

4. Коришћење опреме ракијских казана за производњу техничког алкохола

Привремена  дозвола за продају дестилованог алкохола из кућне радиности, уз универзалне етикете. Универзалне етикете упозоравају на то да је тај алкохол опасан за конзумацију и дозвољен само за дезинфекцију. Етикетирање и потврда садржаја алкохола се врше од стране општинске инспекције са печатом и уписаним утврђеним процентом алкохола. Декларисање алкохола се врши по универзалној цени од 50 динара по боци. Масовно се врши обука за производњу високопроцентног техничког алкохола користећи брашно, шећер и квасац, уз додатну обуку како да се квасац размножава и чува у кућним условима.

5. Тотално укидање полицијског часа уз забрану приласка више од два лица који нису чланови породице.

Људима је потребно кретање, као и кућним љубимцима. Много људи уопште нема дворишта, па чак ни терасе. Кретање је неопходно и како би се смањио сада већ превелики стрес натоварен на главе људи, и за тако нешто не би смели постојати никакви налози. Једино правило, без групних рекреирања изузев чланова истог домаћинства, и без окупљања.

недеља, 22. март 2020.

Могућност кретања и функционалан превоз представља минимум функционисања у вандредним ситуацијама. Без тога не може функционисати производња хране, средстава за хигијену, снабдевање, енергетика, здравство, као ни самоорганизација при пружању помоћи јако важна у свакој вандредној ситуацији.

Осим опасности од конкретне елементарне непогоде, ратне опасности, опасности од зараза, локалног терористичког деловања итд. постоји и економска опасност. Она у преводу значи опасност од глади, и великог броја лица којима борба за преживљавање помути свест, и не због похлепе већ ради опстанка посежу за различитим кривичним делима. Зато је важно и да што више осталих људи остане радно ангажовано, како би се њиховим ресурсима одржавали економски угроженији. За то је опет неопходан превоз и кретање људи.

Првим кругом мера вандредног стања поукидани су скоро сви ранојутарњи возови који раднике доводе на посао, а ред вожње је проређенији него за време бомбардовања 1999.

Треба додати да за време бомбардовања нико ником није гарантовао живот на путу до посла, на послу ни код куће, а у тренутку када је нечији живот угрожен смрт је наступала тренутно без могућности да се постане имун на бомбе. Итовремено, држава није ограничавала обичним људима самоорганизовање, солидарисање, помагање другима, па ни кретање.

Сећам се да сам као дете од 15 година ишао пешке ноћу кроз мрачну Немањину између рушевина генералштаба, и нико ме није спречавао, нити ми преко медија претио, ни мени ни осталима. Него да се вратимо на мере примењене на железници и јавном превозу уопште.

Број возова из Батајнице за Вуков споменик и Овчу је смањен са 17 на 5 полазака, а из Ресника са 19 на 8. То је око две трећине, док је за време бомбардовање укинуто само пола полазака тадашњег Беовоза. Додатно, за време бомбардовања се водило рачуна да поласци возова буду распоређено преко целог дана. Прехрамбени сектор, складиштење и транспорт најчешће раде у две или три смене, а болнице, полиција, ватрогасци, електропривреда, комунални радници и сличне дежурне службе непрекидно. Тако је постојала повећана опасност за све који раде у трећој смени, што не важи за ризике од заразе вирусима.

Конкретно по директиви некога ко не зна шта је држава, нити минимална функционалност државе у условима ванредног стања су уведене измене у редовима вожње. Напамет су укинути сви возови који макар на неком делу линије крећу пре 5 ујутру и стижу после 20 увече. Тако је укинут полазак воза из Вршца који полази у 4:55, који довози на посао запослене у Панчеву и Београду. Али зато су остали поласци за повратак са посла до кога не можеш доћи. Таквих примера је много. У многим мањим местима у којима стају путнички возови или нема аутобуса ка регионалним центрима са доста радних места, или је аутобуска карта локалног аутобуског монополисте прескупа.

Поставља се питање како ће полиција контролисати да ли је неко ко се креће касно увече радник раних и касних смена или не? Поготову у земљи у којој скоро трећина људи ради на црно због вишедеценијског лошег односа државе и ка легалном послодавцу, и ка легалном раднику. Да ли ће постојати аусвајси као за време Хитлерове окупације? У питању је армија људи неопходна за минимум функционисања у условима ванредног стања бројнија од полиције. Већину поштених полицајаца може да буде само срамота да легитимишу и постављају безброј питања поштеном човеку који ради, а који управо помаже да се и основно функционисање и економија одржи колико год је могуће у условима одређене опасности.

Заправо сви ти полицајци који легитимишу без преке потребе, кондуктери и контролори који додирују карте од путника до путника су потенцијални преносиоци заразе. Зато би уместо укидања возова и полазака градског превоза привремено требало укинути наплату превоза. Мање гужве, мање контаката са осталим путницима, рукодржачима и валидаторима, ангажовање кондуктера и контролора на ванредној дезинфекцији на крајњим станицама може допринети контроли ситуације, а ипак успешном функционисању државе.

Ако би се одређени број полазака и смањио, то искључиво на основу бројања путника и не са спуштањем броја полазака испод неког минималног стандарда. Код железничких линија, једино БГ:ВОЗ Батајница - Овча и Ресник - Овча имају стандардизован ред вожње са поласцима сваких сат времена, и са по неким поласком више у вршним сатима. Проређивањем реда вожње на ређе од сваких сат времена се губи смисао градске линије. Код регионалних железничких линија са свега два до шест пари возова дневно укидање било ког поласка може имати само штетне последице. За многе житеље малих места чак забрану рада, привређивања и лечења. Потребно је напоменути да са српским платама често возикање колима је финансијски недоступан луксуз, а чак и за особе са нешто већим примањима огроман додатни трошак.

На крају крајева, када је постојала много већа опасност од бомби, што би се рекло "Ирачки, а не Италијански сценарио", за организацију саобраћаја, привредна питања, безбедност и здравље људи се нису питали Александар Вучић ни Ивица Дачић, иако су обоје били део власти. Чак ни Слободан Милошевић се није мешао у оно што се не разуме ни давао произвољна наређења. И они који су се питали, прво су се консултовали пре него што су доносили мере напамет. Можемо ли ишта из историје научити, уместо што при мањој опасности него пре 21 годину приступамо далеко лошије ванредним ситуацијама?

Иначе, ни једно нормално државно руководство, па ни кинеско није примењивала мере радикалног ограничавања кретања игде осим у самом жаришту, док су за остале примењиване мере у категорији мера опреза.

Карло Полак
дипломирани инжењер саобраћаја