четвртак, 30. јун 2016.

Изградња најдужег тунела на свету у Швајцарској, вредног 11 милијарди евра, код недовољно упућених у саобраћајну тематику могла би да побуди неверицу - због чега је толики новац потрошен на један једини објекат железничке инфраструктуре? Чиме је то оправдано? 

Спона југа и севера Европе

Готардски базни тунел, дужине 57 километара, отворен је 1. јуна  са циљем да одмени чувену Готардску пругу, која је, вијугајући кроз Алпе успонима упоредивим да онима на, рецимо, Барској прузи,  од краја 19. века повезивала Цирих и Милано, заправо - север и југ Европе. Стара пруга је постала претесна за сав путнички и посебно теретни саобраћај, а овом потоњем ни њени стрми нагиби не погодују. На стратешки важној железничкој осовини Европе од Ротердама на северној па до Ђенове на медитеранској обали континента, возови ће одсад саобраћати кроз нови тунел, први који је пробијен у нивоу основе Алпског масива, у којем је ограничење брзине за путничке возове чак 250 километара на сат. Очекује се раст броја путника на брзој железници између Цириха и Милана са 9.000 на 15.000 дневно, уз скраћење времена путовања за један сат. Још важније је, међутим, што ће јефтинији и бржи транспорт робе допринети и нижем нивоу коришћења мање економичног, опаснијег и еколошки штетнијег друмског транспорта терета.
Све ово било је довољан разлог да се приступи остварењу грандиозног и изузетно скупог грађевинског пројекта, а грађани Швајцарске, свикнути на суживот са врхунски организованом и ефикасном железницом и свесни добробити које она доноси, подржали су убедљивом већином пројекат на референдуму одржаном још 1992. године.

Аустрија и Италија

Швајцарци у таквом размишљању, међутим, нису усамљени. Под Алпима, између Аустрије и Италије, у току су радови на пробијању железничког пролаза готово исте дужине: Бренерског базног тунела од 55 километара! Његова намена је слична: спајање севера са југом Европе, Берлина са Палермом. Осим тога, у Аустрији се гради 27 километара дуг Семериншки базни тунел, да би се на ефикаснији начин спојила два највећа града у земљи, Беч и Грац. Путнички возови стизаће пола сата брже, а теретне ће моћи да вуче само једна локомотива, што није било могуће на брдској деоници преко превоја Семеринг. Још неки слични пројекти већ су постали стварност: на делу најважније пруге у Италији, од Болоње до Фиренце, раздаљина као између Београда и Новог Сада прелази се супербрзим возовима готово у потпуности испод земље - то је изграђено, иако још од пре Другог светског рата постоји изузетно квалитетна двоколосечна пруга за брзине до 180 километара на сат и са тунелом од 18 километара.

Кроз тунеле - до Плане и Сталаћа

Србија међу својим инфраструктурним задацима за сагледиву будућност нема изградњу овако захтевних и скупих објеката на железници - у нашој стварности, супротно савременој европској пракси, најскупљи пројекти односе се на градњу аутопутева. Када је о железници реч, најамбициознији пројекат на којем се ради је темељна обнова пруге и доградња колосека од Старе Пазове до мађарске границе, из руског и кинеског кредита. На најважнијој прузи у земљи, Београд - Ниш, међутим, у изгледу је градња две технички сложене и скупе деонице: Ресник - Клење - Мали Пожаревац - Велика Плана и Сталаћ - Ђунис, за брзине до 160 километара на сат. У оба случаја планирана је двоколосечна пруга са дугачким тунелима, додуше, десетак пута краћим од поменутих, најдужих на свету.