субота, 24. фебруар 2018.


Чак и они "велики Београђани" који на провинцију и предграђа гледају са презиром ће осетити последице измештања железничких и аутобуских линија кроз веће гужве у претрпаним градским аутобусима. 

Такође и већим застојима на улицама, и још горим мањком паркинг места, јер ће укидање превоза директно до центра Београда додатно стимулисати долазак аутомобилом у исти. Чињеница је да је управо у зони "Кругу двојке" највећа концентрација факултета, средњих школа, огромног броја радних места у администрацији, туризму, угоститељству, школству, култури, новинарству, читавом низу услужних делатности. И возови, и приградски и међуградски аутобуси, сви они су бржи и сигурнији превоз са веће раздаљине до тог центра од градских аутобуса и трамваја који стају сваких 500 метара. Када је у питању повезивање са различитим деловима Београда приградских и даљинских путника, будуће локације аутобуске и железничке станице нису на чворишту трамвајске мреже. А трамвај је једини градски превоз високог капацитета који Београд тренутно има. БГ:ВОЗ иде превише ретко и покрива премали број локација у Београду да би био градски систем високог капацитета. Поготову од почетка радова на прузи ка Новом Саду за неколико месеци, проредиће се да иде сваких сат времена.  


"Ласта", симбол трећег света

У Београду се одавно са сажаљењем гледа на некога ко у школу или на посао у Београду путује Ластом. Ласта је постала симбол неког трећег света при Београду, далеког и тешко доступног, подручја у којем већина Београђана није била осим у на свадбама или другим породично важним догађајима. Одатле се становништво данас исељава и пола њива је у парлогу. До уништења приградских железница током реформи по диктату ММФ крајем 1960-тих тамо се свака њива на продају јако брзо продавала, а становништво повећавало.

Предграђе Београда  на 70 километара?

 Многим лошије информисаним у Београду је чудно да се превоз до места удаљених скоро као Нови Сад формално води као приградски. Истина је да много људи путује, што возом што аутобусом сваки дан из Старе Пазове, Инђије, Ковачице, Смедерева, Панчева, Алибунара, Пећинаца, Ковина, али се тај превоз не води званично као приградски, и не подлеже ни техничкој, ни економској, ни правној регулативи која важи за приградски превоз унутар неког административног подручја. Сва та места су ближе од Младеновца и Лазаревца. Ако, примера ради, неко дете из Младеновца жели да упише средњу медицинску, два пута ближе му је Смедеревска Паланка, а Лазаревцу Ваљево. Само највећа насеља и насеља узпут имају аутобус на сваких 15 минута пола сата или сат. Многа насеља имају само 5-10 полазака аутобуса дневно, викендом и мање, и то не до неке локације у Београду него само до општинског центра. Јединствен случај у свету да у административном подручју једног града постоје два система превоза са потпуно различитим правилима, до скора и са раздвојеним тарифним системом. Да ли ће, када и где постојати превоз, у потпуности је препуштено на милост и немилост Ласти. Ноћни превоз не постоји ни за највећа насеља. За масу насеља су радна места у трговини и индустрији у две смене недоступна, јер не постоји полазак са којим се у Београд стиже пре 6 ујутру, нити је могуће вратити се после 10 увече. 

Већина насеља немају вртиће и јаслице, а постојање вртића је посебно важно ако се жели демографски опстанак тих насеља. У српској култури непостојање вртића значи да жена мора остати у кући све док и најмлађе дете не крене у школу. То не погоршава положај само жене, јер не доноси у кућу своју плату и зависи од мушкарца, него и мушкарца који бива присиљен да ради двоструко више сати него што пише у утопистичком Закону о раду.

Избор аутобуских превозника, и приградске железнице за бољи живот у предграђима

 Није на свим аутобуским линијама које држи Ласта сасвим незадовољавајућ превоз, али док не постоји могућност да Ласта потпуно изгуби неку линију због незадовољавајућег превоза, неће ни покушати да нешто унапреди. Пре самог конкурса за доделу линија, требало би „ресетовати“ мрежу линија, и цео систем поставити на потпуно другачије основе.
Трошак превоза свакодневног путника између Београда и Лазаревца или Младеновца је приближно. 7000 динара. Тај трошак не зависи од тога да ли је то радник, средњошколац или студент, плаћа ли маркицу са сниженом и повлашћеном ценом или се шверцује. Разлика до пуне цене превоза се плаћа из буџета, а у питању су десетине милиона евра годишње. Трошкови превоза приградским железницама су двоструко нижи. Највећа насеља, Младеновац, Лазаревац, Барајево, Рипањ, Велики Црљени и Врчин су уз железничке пруге, Сопот не много далеко од пруге. Обреновцу је пруга укинута 1968. на шта је народ и дан данас огорчен. Експесни Ћира је Београд – Обреновац преваљивао за 45 минута, брже него експресна Ласта у поподневном шпицу! Од постојећих пруга, ка Барајеву и Лазаревцу је потпуно обновљена 2017, ка Младеновцу делимично обновљена 2015. а ка Врчину и Умчарима се очекује ремонт. Међутим, након ремонта није враћен ни један полазак Беовоза, макар само у шпицу. На тим једноколосечним пругама је могуће успоставити поласке сваких сат времена, са временом путовања до Лазаревца и Младеновца око сат времена. За мања насеља удаљена од активних пруга, ако не постоји економска оправданост да се успостави аутобуска линија бар на сваких сат времена преко целог дана постоје два концепта решења. Једно је да постоји кружни минибус на сваких сат времена до локације са добрим могућностима преседања (железничка станица, локална аутобуска станица)- Друго је директна линија за Београд макар на свака два сата. У оба случаја би линијом морао бити обухваћен општински центар. 
Важно је још укинути перонске карте, изместити аутобуске станице у Сопоту и Лазаревцу на локације железничких станица, имати координисан ред вожње са унапред утврђеним преседачким везама. Слично као што се већ 7 година ради у Батајници са БГ:ВОЗ-ом. Уз то, на свим железничким станицама, и важнијим аутобуским стајалиштима су потребни уређени паркинзи за аутомобиле и бицикле, да се избегне хаос који је данас око Железничке станице Батајница. Приградски возови из Лазаревца, Младеновца и Умчара би морали након Раковице ићи на Сајам и Савски трг, јер су два колосека у Дедињском тунелу премало за сав и приградски и даљински железнички саобраћај. У Раковици ће постојати БГ:ВОЗ ка Вуковом споменику и Крњачи на 15 минута већ од ове године.
Приградска аутобуска станица на Новом Београду није вишак, али треба је користити у сврху растерећења и боље дистрибуције путника. Никако као иначе, врло непрактичну замену за ону у центру. На пример, како је око једна трећина путника из правца Обреновца упућена на леву обалу Саве, трећину полазака аутобуса из Обреновца усмерити на Нови Београд, чиме се скраћује време путовања, и смањује оптерећеност градских линија. Када је у питању Младеновац, ако воз иде у центар Београда, аутобус који из Младеновца иде аутопутем усмерити на Нови Београд. Тиме се растерећују градски аутобуси 17 и 18 на најоптерећенијем делу линије, а добија се превоз који није много спорији од аутомобила на том правцу.      

0 коментара:

Постави коментар