четвртак, 15. август 2013.

Novosti: Beogradske priče: Nostalgija za „ćirom“

Sećanja: Nekadašnja železnica je, s parnim lokomotivama, saobraćala do Obrenovca. U Beograd pre rata stizalo deset puta više putnika vozom, iako je grad bio pet puta manji

Parna lokomotiva koja je nekada tutnjala uskim kolosekom danas deluje kao sećanje na neki starovremenski film. Pa ipak, i danas postoji Udruženje ljubitelja železnice koje čuva sećanje na sve dobro što je nekad donosila veza ovim prigradskim prevozom, i još više, koje veruje da bismo po uzoru na „ćiru“ i danas mogli da rešimo mnoge probleme vezane za gradski prevoz u Beogradu.

- Gde god da je „ćira“ ukidan, meštani su ga gorko oplakali, a naselja koja su gubila pružnu vezu više nikada nisu imala isti život - kaže Karlo Polak, predsednik ovog udruženja. - Danas, 45 godina od kada je ukinuta pruga Beograd - Obrenovac, popravka na najvećem klizištu u Evropi izgleda kao zidanje Skadra na Bojani, vozila se sporo kreću po zagušenim ulicama, živi se sa problemima sa kojima se „ćira“ nikada nije susretao.

Mnogi koji su živeli uz prugu u ono vreme, sećaju se danas ove vrste prevoza, i posebno govore o staničnim zgradama, poput one, u Maloj Moštanici. Tvrde da su građene kvalitetno, gotovo u umetničnom stilu, i da ih se nijedna mudra država ne bi odrekla.

Meštani Umke, Bariča i Male Moštanice nekada su živeli na brdima, da bi kasnije, zbog pruge, ta naselja polako „silazila“ bliže „ćirinom“ koloseku. Pričaju nam kako je „ćira“ ukinut oko Đurđevdana 1968. godine. Voz iz Sarajeva, koji je saobraćao ovom trasom, nekada je bio toliko pun da su putnici mesto tražili na krovu vagona. Postepeno ukidanje voza prvo je skratilo trasu samo do Čukarice, odakle je bilo veoma teško stići do grada, budući da je autobuski prevoz koji je trebalo da pokupi putnike bio vrlo loše organizovan.

Sećajući se legendarnog voza i svih prednosti koje su zbog njega imali, članovi Udruženja ljubitelja železnice veruju da bi i sada mogla da bude uspostavljena laka prigradska železnica trasom pruge kojom je nekada išao „ćira“.

- Na pruzi su oštrije krivine nego kod klasičnih železnica, a profil tunela između Umke i Male Moštanice je premali za današnje vozove - objašnjava saobraćajni inženjer Karlo Polak.

- Najveći deo zemljišta oko pruge je i dalje državno vlasništvo. Ostružnica, Umka, Mala Moštanica, Barič i Obrenovac su se i onako razvijali oko ove pruge, tako da bi laka železnica prolazila kroz centre tih naselja. Pruga bi, kasnije, trebalo da ide i uz samo Savsko jezero, pa bi i ljubitelji ovog dela Beograda dobili prevoz koji bi zadovoljavao i kapacitetom i kvalitetom. Na kraju, ovo bi i finansijski bio važan argument, jer laka železnica donosi i ekološku i ekonomsku opravdanost.

Možda sve ovo izgleda romantično, ali priča o onome što je železnica nekada donela možda i nije morala da odnese?

Najzad, najjači argument u korist železnice, Polak iznosi potpuno slikovito i mirno.

- Pre Drugog svetskog rata, beogradska železnička stanica imala je 45.000 putnika dnevno, gotovo desetostruko više nego danas. Podsećam, to je bio grad koji je imao pet muta manje žitelja. Inače, u većini gradova Evrope veličine našeg grada danas je sasvim prirodno da železnička stanica u strogom centru grada ima više od 100.000 korisnika.

SEĆANJA

Meštani naselja od Obrenovca do Beograda se i sada sa setom sećaju da su nekada odlazili u prestonicu i nosili mleko. Sada, kažu, „selo čeka da mleko dođe k njemu“. Dolaze otkupljivači i sve je mnogo teže.

Kada je „ćirina“ parnjača nekada prolazila pored ovdašnjih voćnjaka, seljaci su imali još jednu prednost: znali su da im mraz neće oštetiti rod, jer je dim iz parne lokomotive štitio krošnje voćki od velike zime.

SELJAČKA MAJKA Uz prugu je cvetala poljoprivreda, jer su seljaci „ćirom“ nosili sir, mleko i druge proizvode u grad. Zlatiborski seljaci nekada su nosili robu u Sarajevo i uveče se vraćali kući, drugi su bili okrenuti ka Beogradu... Svaka železnička stanica imala je lipu, a pod njom su uvek, u isto vreme, stari ljudi dolazili i palili lule. Po prolasku vozova nameštali su satove, jer su mogli da se oslone na njihovu tačnost, i uopšte, prolasci vozova obeležavali su ritam života.

Članak preuzet sa sajta "Novosti".

0 коментара:

Постави коментар