недеља, 04. фебруар 2018.

O jednom nedostatku razuma, srca i znanja (Ili: O svetlu Kraljevine Srbije i tami današnje Srbije) Otkad se u medijima pojavljuje najava preuređenja Železničke stanice Beograd u muzej, zapanjena sam nedostatkom svesti, savesti i osećaja za vrednost te zgrade, njenu istoriju od 1884. (na zdanju stoji rimskim ciframa: MDCCCLXXXIV), arhitekturu, ulogu i važnost za Srbiju. Ona je jedan od simbola Beograda, svaka evropska prestonica bila bi ponosna da je ima (i one koje imaju - čuvaju ih).
Neoprostivo je što su to dozvolili Železnice Srbije, urbanisti, istoričari, naučne, ekonomske i ustanove kulture, javnost. ...I ko im daje pravo da to čine? Sram bilo sve koji učestvuju ili ćute. Kakav Muzej Srbije, to je Žel. stanica iz koje se dolazilo i odlazilo, sa koje odjekuju imena evropskih gradova, koja je simbol Beograda. Što ne preurede za Muzej nešto drugo, onolike zgrade zvrje po Knez Mihailovoj? Kakav spomenik Stefanu Nemanji, šta ima on s podvigom kralja Milana iz 1884? Zašto se ne sačuvaju koloseci za voz Romantika i za stare kompozicije vozova, koji sada rđaju kraj zaraslih i otpadom zatrpanih srpskih pruga i kraj zatvorenih, nekada blistavih, železničkih stanica? Zna li iko onaj uzvišeni osećaj odlaska iz Beograda ili, još jači, povratka u njega vozom? Ili kada se glas sa zvučnika razleže ka Terazijama i ka Savi dok govori: „Ekspresni voz Panonija ekspres iz Dortmunda, Varšave, Praga, Bratislave i Budimpešte za Niš, Sofiju i Istanbul stoji na trećem koloseku“? Ili: „Brzi voz iz Bara dolazi na prvi levi kolosek. Ekspresni voz „Anton Gustav Matoš" za Zagreb…“ Čast novinaru "Nedeljnika" Marku Preleviću na dirljivom tekstu posvećenom ovoj temi. Doc. dr Ivana Spasović, Arhiv SANU u Beogradu

0 коментара:

Постави коментар